nemoć iscjeljenja
Igrom slučaja, sticajem okolnosti, potpuno neplanirano i sasvim spontano, hodala sam jutros čak četiri tramvajske stanice. Uhvatila sam pola sata bez kiše. Blesavo vrijeme u kojem nisi siguran šta obući me uhvatilo pred apotekom, hladno mi i znojim se istovremeno, poluotopljen kafetin na jeziku i bačen pogled na njegov balkon.
Kada nema njega, tu su njegovi prijatelji, kada nema njih, tu mu je automobil, kad nema ni toga, tu mu je balkon. Balkon, pouzdan neprijatelj, uvijek tu. Mazgov.
Šta god da stavljaju u lijekove, neka stavljaju, sve dok se nađe i nešto protiv slomljenog srca.
Ne volim njegov balkon. Ne sviđa mi se način na koji njegova supruga širi veš. Uvijek ga zakači tako da ga mora peglati. Nema pojma. Ni on nema pojma. Oni zajedno totalno nemaju pojma.
Igrom slučaja, sticajem okolnosti, potpuno neplanirano i sasvim spontano, živi rupa u mojim grudima. Miješala sam glinu, topila kalaj, kvasila stare mejlove, tutkala gazu - ništa nije pomoglo. Gutala je sve kao gladno ptiče, i vrištala za još. Često me boli glava od te vriske. Otopim kafetin na jeziku, uzdahnem malo na usta a malo na rupu, i nastavim dalje.
Kakvo god da je vrijeme, ja znam šta trebam obući. Pancir.
